Transakciona analiza

Jedan od prvih psihologa koji je obavio temeljno istraživanje o značaju koji za dete tokom prve godine života ima kontakt sa majkom i socijalnim okruženjem, bio je Rene Špic, austrijski psihoanalitičar. Posmatrajući hospitalizovanu decu, u zatvorskim bolnicama i sirotištima, došao je do saznanja da je za psihofizički razvoj, blagostanje pa i sam opstanak deteta podjednako važan kontakt sa majkom/ roditeljskom figurom, koliko i zadovoljavanje fizioloških potreba kao što su glad i žeđ.

Pre dolaska na ovaj svet, bebe su bile deo tela svojih majki. Potrebno je vreme kako bi razvile svesnost o postojanju svog bića kao jedinke za sebe. Obraćajući mu se dodirom, glasom majka/ roditeljska figure daju potvrdu detetu da ono postoji, a način na koji se odnose prema njemu za dete predstavlja ogledalo putem kojeg ono spoznaje sebe. Ukoliko ova potvrda izostane, dete postaje podložno bolestima i psihofizičkom propadanju. 

Koju igru igraš?

Podstaknut saznanjima o značaju koje društveno okruženje ima na čoveka kao jedinku, Erik Bern, američki psihijatar poreklom iz Kanade, odlučuje da promeni pristup u lečenju pacijenata psihoanalitičkom metodom. Umesto fokusa na analizu nesvesnog u čoveku, efikasnije i primenljivije rezultate pacijenti bi imali, smatrao je Bern, kada bi se analiza usmerila na interakcije koje se odigravaju u međuljudskim odnosima. Ovaj preokret doveo je do rađanja novog pravca u psihoterapiji poznatog kao transakciona analiza. Svoj pristup Bern je zasnovao na teoriji ego stanja, analizi psiholoških igara i životnog scenarija. (Za potrebe ove stranice u uvodnom tekstu navodim samo tri ključna teorijska koncepta.)

Nadovezujući se na rezultate Špicovog istraživanja, Bern je istakao da potvrda o postojanju koja je tek rođenom detetu neophodna u prvim mesecima života, kasnije prerasta u potrebu za priznanjem. Način na koji komuniciramo i tražimo priznanja od svog okruženja, u velikoj meri određuje ličnost jedne osobe, pa samim tim i njen celokupan život.

Ukoliko osoba ne nauči tokom detinjstva da potrebe zadovoljava na autentičan način, potražiće druge metode da ih pribavi služeći se, pre svega, psihološkim igrama. Igre nas pouzdano vode ka negativnom ishodu, no uprkos tome, ljudi nastavljaju da ih igraju jer je čoveku čak i negativna potvrda bolja od potpunog izostanka potvrde.

Osvešćivanjem psiholoških igara koje igramo, a upuštajući se u otkrivanje novih autonomnih načina na koje kao odrasli ljudi možemo zadovoljiti svoje potrebe u odnosima, mi iskoračujemo iz svog životnog scenarija i krećemo na put koji vodi ka autonomiji. Prema teoriji transakcione analize ostvarivanje autonomije cilj je u razvoju svakog čoveka, a postiže se razvijanjem svesnosti, spontanosti i sposobnosti za bliskost.

ROD - Roditelj, Odrasli, Dete

Zasnivajući svoju filozofiju, između ostalog, na uverenju da je svaki čovek sposoban da misli, Bern je insistirao na tome da jezik psihoterapije bude blizak i razumljiv klijentu. Iz tog razloga, stručne izraze osnovnih koncepata transakcione analize Bern je zamenjivao pojmovima iz svakodnevnog jezika. Na primer, u naučnom diskursu ego stanja zovemo arheopsihičkim, neopsihičkim i eksteropsihičkim dok u svakodnevnoj primeni koristimo jednostavne pojmove kao što su: Dete, Odrasli i Roditelj. Nazive ego stanja uvek pišemo velikim početnim slovom. 

Prema Eriku Bernu, u svakom čoveku postoje tri ego stanja i svako od njih predstavlja skup mišljenja, osećanja i obrazaca ponašanja. Kada kažemo da je neka osoba u ego stanju Dete to znači da se ona ponaša, misli i oseća na način na koji je to činila kada je bila dete. Kada se osoba ponaša, razmišlja i oseća tako da kopira jednog od svojih roditelja ili druge osobe koje su u njenom odrastanju predstavljale roditeljske figure kažemo da je ona u ego stanju Roditelj. Ako se, kao reakcija na ono što se dešava ovde i sada, osoba ponaša, razmišlja i oseća tako da koristi sve resurse koji joj, kao odrasloj osobi, stoje na raspolaganju, kaže se da je ona u ego stanju Odrasli. U komunikaciji, kada se obraćamo drugoj osobi, mi to činimo iz jednog od naših ego stanja. Isto tako, osoba koja nam upućuje odgovar, čini to iz jednog od svojih ego stanja. Bern je ovu vrstu razmene nazvao transakcija. Transakcije mogu biti komplementarne, ukrštene ili sakrivene. Osnovu psiholoških igara čine sakrivene transakcije.

Analiza transakcija pomaže nam da razumemo psihosocijalnu dinamiku jedne osobe, da otkrijemo igre koje ona igra i uzroke (prikrivene, neosvešćene) koji ih pokreću. Ovime otvaramo prostor da se istraže novi načini na koje se kao odrasle osobe, autentično, odgovorno i svesno, možemo pobrinuti da zadovoljimo svoje potrebe u odnosima sa drugim ljudima. 

Životni scenario

Teoriju životnog scenarija prvi je razvio Erik Bern zajedno sa svojim saradnicima, sredinom 60-ih godina prošlog veka. (Na engleskom life script, u literaturi na srpskom koriste se izrazi: životni scenario, životni skript ili samo skript). Bern je definisao životni scenario kao: „životni plan napravljen u detinjstvu, kojeg su roditelji potvrdili, naknadni događaji opravdali, i koji je kulminirao odabranim izborom“.

Ono što teoriju transakcione analize o životnom scenariju razlikuje od ostalih teorija koje govore o uticaju iskustava iz detinjstva na životne obrasce jeste tvrdnja da je dete to koje pravi specifičan plan za svoj život, a ne samo opšti pogled na svet. Ovako sagledana teorija govori nam da roditeljske verbalne i neverbalne poruke čine osnovu na kojoj dete gradi zaključke o sebi, drugima i svetu, ali da je dete to koje donosi odluku o tome kako će proživeti svoj život. Skriptne odluke su najbolja dečja strategija za opstajanje u neprijateljskom svetu koji je ponekad opasan i po sam život, a dete ih donosi na osnovu svojih emocija i svoje sposobnosti da razume realnost. Imajući u vidu da deca svet ne percipiraju na način na koji to čine odrasli i da njihove emocije često uključuju veoma ekstremne osećaje, ne čudi što i same odluke koje dete ugrađuje u svoju životnu priču mogu biti ekstremne, te kao takve, disfunkcionalne za život jedne odrasle osobe. Kada odrastemo mi se više ne sećamo toga da smo mi sami osmislili scenario za svoju životnu priču. Ipak, i neznajući, mi sve činimo da potvrdimo ubeđenja o svetu, ljudima i sebi na kojima ona počiva, usmeravajući sebe nesvesno ka poslednjoj sceni svog životnog scenarija...

U transakcionoj analizi, koristimo koncept životnog scenarija da razumemo na koji način ljudi mogu sami sebi nesvesno da prave probleme, i kako se treba postaviti da bismo te probleme rešili.

Filozofske postavke transakcione analize

1.  LJUDI SU OK
Ovo je iskaz o biću, a ne ponašanju. Prihvatamo sebe i druge kakvi smo sa pravom da sagledamo jedni druge kao ljude koji u sebi nose vrednosti i dostojanstvo. Ja sam OK sa tvojom suštinom kao sa ljudskim bićem, iako možda nisam OK sa tvojim ponašanjem. Kao ljudi, mi smo na istom nivou čak i ako se naša dostignuća razlikuju. 

2.  SVAKO IMA SPOSOBNOST DA MISLI
Svako, osim onih sa ozbiljnim oštećenjem mozga, ima sposobnost da misli. Stoga je svako od nas odgovoran da odluči šta želi od života, jer, na kraju krajeva, svako će živeti sa posledicama onoga što je odlučio. 

3.  LJUDI ODLUČUJU O SVOJOJ SUDBINI, A TE ODLUKE SE MOGU MENJATI
Čak i kada smo bili deca, roditelji nas nisu mogli naterati da se razvijamo u određenom pravcu. Mogli su vršiti jak pritisak na nas, no mi smo ti koji su doneli odluke da li ćemo tim pritiscima podleći, da li ćemo se pobuniti protiv njih, ili ćemo ih ignorisati.
Isto važi i kada odrastemo. Drugi ili okolina ne mogu nas naterati da se osećamo ili ponašamo na određeni način. Mi smo ti koji su odgovorni za svoja osećanja i ponašanja. Svaku odluku koju smo nekada doneli možemo kasnije promeniti. Ljudi se mogu promeniti. Promenu ostvarujemo ne samo uvidom u stare obrasce ponašanja, već i aktivnim odlučivanjem da te obrasce promenimo. Promene koje napravimo mogu biti stvarne i dugotrajne. 

Iz ovih filozofskih postavki proističu osnovni principi na kojima se zasniva odnos klijenta i terapeuta u terapiji transakcionom analizom. To su: ugovor i otvorena komunikacija. 

*Zbog jasnoće i preciznosti kojom su filozofske postavke transakcione analize opisane u knjizi „Savremena transakciona analiza“ Ina Stjuarta i Ven Džoinsa, odabrala sam da tekst prenesem u celosti.

Bahove kapi

1. Dr. Bah, bolest kao put ka (samo)spoznaji

Dr Bah je bio engleski lekar koji je živeo u XIX i prvoj polovini XX veka. Specijalizirao je bakteriologiju na medicinskom fakultetu "University College Hospital", a svojim istraživanjima značajno je doprineo ovoj oblasti koja je tada bila u povoju. Otkrio je da se određena crevna bakterija nalazi u svim ljudima i uočio da se kod bolesnih ljudi ona nalazi u znatno većim količinama. Razvio je vakcinu od uzorka te bakterije koja se u praksi pokazala uspešnom. 

Tokom rada sa pacijentima primetio je da su pojedinini tipovi ljudi skloni oboljevanju od jedne vrste bakterija dok su drugi podložni nekoj drugoj vrsti. Ovo ga je navelo na pretpostavku da je mentalna i emotivna neravnoteža osobe ta koja stvara sklonost ka infekciji i bolestima. 

U vreme I svetskog rata, dr Bah je radio na univerzitetskoj bolnici kada je, 1917. godine, doživeo kolaps usled krvarenja želuca. Posle operacije, koja je uspešno obavljena, dijagnostikovan mu je maligni tumor, a lekari su procenili da mu je preostalo još 3 meseca života. Ovo saznanje oslobodilo je dr Baha svih zvaničnih obaveza te mu je omogućilo da se posveti istraživanju svojih hipoteza o prirodi čoveka i prirodi bolesti. 

Čim se dovoljno oporavio nastavio je sa naučnim radom, prvobitno provodeći vreme u svojoj privatnoj laboratoriji, da bi 1919. počeo da radi kao patolog i bakteriolog na Homeopatskoj bolnici u Londonu. Ovo je bila prilika da se upozna sa radovima Samjuela Hanemana, osnivača homeopatije, čiji je pristup lečenju pozivao na lečenje pacijenta, a ne bolesti, i kao takav bio je blizak filozofiji dr Baha i njegovim uvidima koje je stekao tokom dotadašnjeg rada. Započeo je da izrađuje homeopatske lekove kojima bi zamenio vakcine koje se unose injekcijom. Izumeo je na taj način 7 lekova, poznatih kao Bahove Nozode, koji su se pokazale kao moćno sredstvo u lečenju pojedinih hroničnih bolesti. 

Kako je vreme odmicalo dr Bah se sve više okretao prirodi, proučavajući biljke i tražeći lek koji će se u još većoj meri baviti samim čovekom, a ne bolešću. 

Godine 1930. konačno se povlači iz grada i odlazi u svoju vikendicu, gde živi okružen brdima i dolinama reke Temze. Vreme je provodio proučavajući prirodu sa ciljem da pronađe pravi lek za čoveka. Tokom proleća, leta i rane jeseni šetao je po prirodi proučavajući biljke, a tokom pozne jeseni i zime lečio je bez novčane nadoknade ljude koji bi kod njega dolazili žaleći se na najrazličitije tegobe.

Od trenutka kada su kolege rekle da mu je preostalo tri meseca života, pa do smrti dr Baha (1936.) proteklo je čitavih 19 godina. 

Uspevši da produži sebi godine života za gotovo dve decenije, živeći život na način koji je sam za sebe odabrao, dr Bah je zaključio da je svako biće srećno i zdravo dok je u harmoniji sa svojom prirodom i svetom oko sebe. U svojoj knjizi „Isceliti sebe“ napisao je da je bolest, ma koliko okrutno delovala, sama po sebi korisna i dobra za nas. Ako se pravilno tumači, ona će nas odvesti do naših suštinskih grešaka...

2. Tamo gde Duša vlada

„Ne treba očajavati koliko god ozbiljna bila situacija, jer činjenica da je pojedinicu ipak podaren fizički život ukazuje na to da ima nade tamo gde duša vlada.“   Edvard Bah

Osim što je bio lekar dr Bah se bavio i temama duhovnosti proučavajući, između ostalog, i istočnjačke religije. Posmatrajući čoveka kao duhovno biće koje pored uma, emocija, i tela nosi u sebi i dušu Bah je bolest definisao kao posledicu koja nastaje iz sukoba Duše i Uma. U svojoj knjizi „Isceliti sebe“ Bah sagledava čovekovu Dušu kao čovekovo istinsko Ja koje ga u životu usmerava vodeći ga do njegovih najvećih vrlina. „Mi smo na ovom svetu sa svrhom da prikupimo svo znanje i iskustvo koje može da se stekne zemaljskim postojanjem i razvijemo vrline koje nam nedostaju otklanjajući ono pogrešno u nama i napredujući tako ka savršenstvu prirode. Duša zna kakvo okruženje i kakvi uslovi će nam omogućiti da postignemo ovo i Ona nas stoga stavlja u sferu života koja najviše odgovara tom cilju. Dokle god su Duša i Um u harmoniji mi osećamo sreću, mir i zdravlje. Konflikt nastaje onda kada skrenemo sa puta koji nam je predodredila duša i to je pravi uzrok bolesti.“

Drugi aspekat koji dr Bah razmatra jeste Jedinstvo svih stvari podsećajući da smo svi nastali iz jedne kreativne sile koja je, prema njegovom shvatanju, vođena Ljubavlju. Svaki naš postupak koji je usmeren protiv drugoga ugrožava celinu, ali i nas same jer smo njen deo. Prema Edvardu Bahu, prave primarne bolesti čoveka su mane poput ponosa, okrutnosti, mržnje, samoljublja, neznanja, nestabilnosti i pohlepe. Time što ćemo uvideti greške kojima nanosimo štetu sebi i drugima, i uložiti iskren napor da ih ispravimo vodi nas ne samo ka sreći već i ka zdravlju.

Dr Bah rešenje nije video u borbi protiv same mane, niti usmeravanju energije ka suzbijanju pogrešnog. Prema njegovom shvatanju, sama borba protiv mane samo pojačava njenu moć. Rešenje je u istrajnom razvijanju kontrastne vrline koja tu manu neutrališe i vremenom u potpunosti zamenjuje.

Shodno ovome, ključna ideja dr Baha bila je da napravi preparate koji su u potpunosti bezbedni, dostupni svima, jednostavni za upotrebu, a koji će kao takvi ljudima pomoći da odneguju pozitivne osobine ljudske rase kao što su: Ljubav, Saosećajnost, Duševni mir, Postojanost, Snagu, Skromnost, Razumevanje, Toleranciju, Mudrost, Opraštanje, Hrabrost...

3. Kako su nastale cvetne esencije dr Baha?

Razvijajući svoju filozofiju i metodu lečenja na osnovama dotadašnjih homeopatskih saznanja i dostignuća, dr Bah je verovao da priroda ima jednostavno rešenje za sve pa i za naše zdravlje te da se rešenje nalazi u biljkama. Ovakvo uverenje proističe iz ideje da su biljke jedne od najstarijih živih bića na planeti i da imaju mnogo iskustva sa preživljavanjem, adaptacijom i životom u najrazličitijim okruženjima. Ova saznanja ona nose u sebi, a mi, ljudi, putem energetskih vibracija možemo ih primiti i koristiti.

Pitate li se na koji način je dr Bah birao biljke za svoje cvetne esencije?
Pre svega, pažljivo je posmatrao biljke u njihovom prirodnom okruženju. Posmatrao je način na koji se određena biljka ponaša tokom različitih godišnjih doba, vremenskih uslova i način na koji opstaje u odnosu sa svojim okruženjem prevazilazeći prepreke kao što su druge biljke, životinje, kamen, put, stoka, voda, i sl. Kada bi prikupio dovoljno saznanja o određenoj biljki, tada bi birao najbolje predstavnike te vrste – primerke koji najbolje „znaju kako se to radi“.

Svoje prve preparate dr Bah je pravio na osnovu znanja stečenog iz oblasti homeopatije, tzv. metodom potenciranja. Međutim, verovao je da se može napraviti jednostavniji i za sve ljude dostupniji način pravljenja esencija i lečenja njima.

Počeo je da istražuje za početak prikupljajući rosu sa odabranih primeraka biljaka znajući da je voda ta koja pamti informacije. Kao što možete pretpostaviti, ova metoda nije bila ekonomična, a ni praktična. Ubrzo, dr Bah je došao na ideju da odabrane biljke potopi u činiju vode uzete iz obližnjeg izvora ili potoka. To je činio tako što bi izabranu biljku, ubranu tokom ranog prepodneva po najsunčanijem danu, ostavio potopljenu na suncu, tokom 3-4 sata, na mestu gde je ubrana.

Kada bi vreme osunčavanja prošlo, dobijenu tečnost bi procedio, a u nju potom dodao brendi koji ima ulogu da konzervira strukturu vode - jedino sveža voda može preneti informaciju date esencije. Ovo se zove matična solucija. Iz posuda u kojima se čuva matična solucija tečnost se sipa u staklene flašice od 10/20ml koje se potom stavljaju u komplet koji svaki Bahov praktičar ima na raspolaganju u svom radu.

Proizvod dugogodišnjeg istraživačkog rada dr Baha brojao nekoliko tomova priručnika, naučnih studija, članaka, mnogo toga bilo je već objavljeno i predstavljeno naučnim skupovima. Želeći da svoj rad učini dostupnim i razumljivim svima, dr Bah je sve spise sažeo u knjizi od 32 strane, pod nazivom „The twelve Healers“ (Dvanaest iscelitelja) koja se može naći i u prevodu na srpski. 

4. Na koji način koristimo Bahove kapi?

Bahov sistem cvetnih esencija ima svega 38 preparata što je znatno manje u poređenju sa brojem preparata koji se koriste u homeopatiji i alopatiji. Kategorisane su u 7 grupa i prema dr Bahu ove esencije pokrivaju sva neželjena mentalna i emocionalna stanja kod čoveka.

Tu ubrajamo: esencije za one koji pate od straha, nesigurnosti, nedostatka interesa za aktuelna zbivanja, usamljenosti, preosetljivost na uticaje i ideje drugih, utučenosti i očaja i preterane okupiranosti za dobrobit drugih.

Postoji i 39-ti preparat koji predstavlja kombinaciju 4 esencije, a koji se koristi u situacijama akutnog šoka i stresa. Ovaj preparat zovemo Rescue Remedy, a od njega se pravi i krema koju mažemo na bolna mesta nastala u slučajevima udara, ujeda, alergija, opekotina, i sl. 

Klijenti koji dolaze na konsultacije sa već prisutnim fizičkim povredama ili telesnim simptomima bolesti ove simptome nastaviće da tretiraju terapijom propisanom od strane lekara specijaliste dok će se Bahovim kapima sanirati prateća negativna emotivna i mentalna stanja osobe koja joj otežavaju oporavak.
Kombinacija Bahovih kapi deluje uvek na ono čega je čovek svestan ili postane svestan tokom razgovora sa praktičarem, delujući tako da uklanjaju sloj po sloj blokada. 

Kada pravimo kombinaciju Bahovih esencija za klijenta, upotrebnu bočicu (obično plastičnu, od 30ml) napunimo vodom i u nju iz flašica zaliha nakapamo po dve kapi od svake odabrane esencije. Jedini izuzetak jeste Rescue Remedie od kojeg se uvek stavljaju po 4 kapi. U jednoj kombinaciji može se naći najviše 9 pojedinačnih esencija, dok najčešći maksimum koji se u praksi daje broji 7 preparata. Važno je znati da nijedan od preparata ne utiče na dejstvo onog drugog.

Iz upotrebne flašice preparat se može koristiti na dva načina: oralno - nakapavanjem pod jezik ili spolja - utrljivanjem kapi na pulsne tačke ili na povređeno bolno mesto, kao i natapanjem komprese u rastvor i stavljanjem na bolna mesta. Kod beba do 18 meseci rastvor primenjujemo tako što ga utrljamo na temenu kost, na dlan ili iza ušiju. Za bebe koje se još uvek doje dovoljno je da majka koristi kapi i beba će primiti informaciju iz esencija, putem mleka.

Standardna doza su 4 kapi najmanje 4 puta dnevno. U situacijama akutnog preplavljivanja negativnom emocijom ili bolom, primenjuje se urgentna doza tako što se lek uzima na svakih 5,6 minuta do olakšanja. Obično je dovoljno 2-3 takva učestala davanja.

Bahove kapi su u potpunosti bezbedne za upotrebu i ne postoji opasnost od predoziranja ili kontraindikacija. Preparati su jednostavni za čuvanje jer nisu osetljivi na spoljne uticaje kao što su zračenja, mobilni telefoni, svetlost, rendgenski aparati na aerodromima, i sl.
Bahove esencije se mogu koristiti i uz druge lekove i preparate bilo da su farmaceutskog ili alternativnog porekla. Stoga, mogu ih upotrebljavati čak i bebe, trudnice, majke dojilje, veoma stari i bolešću iscrpljeni ljudi. Uz napomenu da imaju blagotvorno dejstvo i na životinje te se mogu primenjivati i u lečenju kućnih ljubimaca, pa čak i biljaka. 

Art Terapija

Svet igre

Postoji jedan prostor, negde između unutarnjeg i spoljnjeg sveta, između fantazije i realiteta, u kojem se razotkriva svet igre i razigranosti duha. Upravo je ovaj dragoceni prostor mesto na kojem se odvija čarolija ekspresivne art terapije.

Tokom 70-ih godina prošlog veka britanski psihoanalitičar Donald Vinikot razvio je veoma uticajnu teoriju igre u okviru koje je, između ostalog, pokušao da objasni i to „gde“ se igra odvija i čemu ona služi.

Prema njegovim rečima, sfera igre nije unutarnja psihička stvarnost. Ona je izvan deteta, ali nije deo spoljnjeg sveta koji je u potpunosti van njegove kontrole. Igra se odigrava između detetovog unutrašnjeg subjektivnog sveta i spoljne objektivne stvarnosti, u prostoru gde mašta može da oblikuje svet.

Uloga igre za razvoj jednog deteta je dragocena jer mu omogućava da na bezbedan način istražuje kako može postati aktivan u oblikovanju vlastitog sveta, a da se pritom ne oseća bespomoćno ili zavisno od njega. Na taj način igra povećava detetovu svest o samom sebi, o svojim sposobnostima i mogućnosti da menja stvarnost u kojoj živi.

Međutim, ovaj prostor mašte i igre važan je i za odraslu osobu jer potreba čoveka da se unutarnji i spoljni svet preispituju i usklade nikada ne prestaje. Ova tenzija koja postoji između unutrašnjeg i spoljašnjeg otvara, ono što Vinikot naziva, „potencijalni prostor“. Kod odrasle osobe ovaj prostor postaje nešto više od igre deteta. On prerasta u sferu otkrića i stvaralaštva koja je iznedrila nešto tako veliko i čudesno kao što je celokupna kultura ljudske civilizacije počev od umetnosti pa sve do nauke. Sagledana na ovaj način, kultura predstavlja kolektivni produžetak kreativnog procesa jedne osobe započetog u ranom detinjstvu. (Vinikot)

U art terapiji, vrata koja vode u svet razigranosti i mašte otvaraju se i osoba zakoračuje u ovaj prostor igre dobijajući priliku da u njemu slobodno preispituje i istražuje svoje ideje i osećaje. Jedna od uloga terapeuta jeste da održi ovaj prostor bezbednim i pomogne klijentu da iskustva koja je doživeo stvarajući svoj umetnički rad protumači i integriše. Kada je došao do značajnog uvida, klijent će uz podršku terapeuta otkriti vezu koju ovo saznanje ima sa njegovim aktuelnim životom.

Metoda se zasniva na tehnikama geštalt terapije i psihologiji dr Karla Gustava Junga.

Primer iz prakse

Kada je umetnički rad završen, došao je trenutak da otisak stopala ispriča svoju priču... Svaka komponenta rada predstavlja potencijalni aspekt naše psihe i kao takva nosi važnu poruku koju nam kroz umetnički rad upućuje naše nesvesno. Onoga trenutka kada joj damo život i glas ta poruka dolazi do nas...

Um ima svoju istoriju, ona živi u nama...

„Mi smo toliko obuzeti i zaokupljeni svojom subjektivnom svešću da smo zaboravili prastaru činjenicu da Bog govori uglavnom putem snova i vizija“. (Jung)

„Čovek je razvijao svest sporo i teško i trebalo mu je nezamislivo mnogo vremena da dospe u civilizovano stanje (koje se proizvoljno računa od izuma pisma oko 4000 p.n.e.) A ovaj razvoj ni u kom slučaju nije završen, jer su velika područja ljudskog uma još uvek zaogrnuta mrakom. Ono što mi zovemo psihom“ nikako nije isto što i naša svest i njen sadržaj.“ (Jung)

Kao što se tokom istorije čovekovo telo menjalo i evoluiralo tako je i psiha imala svoj put razvoja. Arhaični um praistorijskog čoveka, čija je psiha još uvek bila bliska životinjskoj, činio je celinu čovekove ličnosti. Razvijajući svest, čovek je postepeno gubio dodir sa jednim delom te primitivne psihičke energije. Međutim, taj „prvobitni um“ nikada nije prestao da postoji, on je „u istoj meri prisutan i još uvek deluje u detetu, kao što su i razvojni stadijumi čoveka sadržani u njegovom embrionu...“ (Jung)

Nažalost, savremeni čovek je, izgubivši kontakt sa ovim dragocenim delom svoje psihe koja je postala deo sfere „nesvesnog“, izgubio i sposobnost da razume njen jezik.

Ako se pitate kakav bi to jezik mogla da ima arhaična psiha i na koji način ona komunicira sa nama, prisetite se svojih snova. Govor prvobitne psihe zasniva se na simbolima čije je značenje potrebno protumačiti da bi se razumela poruka koju nose. Prema dr Jungu, snovi su jedan od načina na koji nam se naše nesvesno obraća prenoseći nam putem slikovitih simbola poruke koje su od suštinske važnosti za naš celokupan život, razvoj i opstanak. „Vraćanje uspomena iz detinjstva i obnavljanje arhetipskih načina psihičkog ponašanja može da stvori širi horizont i veći domet svesti – pod uslovom da nam uspe da u svesni um asimilujemo i integrišemo izgubljene i vraćene sadržaje. Pošto nisu neutralni, njihova asimilacija će izmeniti ličnost...“ Ovaj proces Jung je nazvao „proces individuacije“ u kojem su simboli prirodan pokušaj da se pomire i ponovo ujedine suprotnosti unutar psihe.

Sopstvo

SOPSTVO „najskriveniji deo ljudske psihe“, „osnovni princip čitavog sveta“, božansko u nama, večita enigma, “„nuklearni atom“ naše psihe utkan u čitav svet, i onaj spoljašnji i onaj unutrašnji“, glas Duše koji uvek ima pravi odgovor za nas...

Jung je proces ljudskog rasta video kao neraskidivu spregu između nesvesnog i svesnog uma u čoveku. Nesvesno ima uvide i saznanja koja su od suštinske važnosti za naš život a koje ego (svesni deo naše psihe) još uvek nije uočio. Sopstvo svakog čoveka „zna“ koja je njegova urođena ljudska priroda te mu tokom života šalje poruke koje ga usmeravaju ka ostvarenju suštine njegovog postojanja. Ovaj „upravljački centar“ izaziva stalnu nadogradnju ličnosti i sazrevanje. Međutim, "ovaj proces rasta (individuacija) javlja se samo kao urođena mogućnost. On postaje stvaran samo ako ga je pojedinac svestan i ako sa njim uspostavlja živu vezu." U čemu se tačno ogleda pomenuta sprega između svesnog i nesvesnog? Ukoliko u nama postoji određeni potencijal (za umetnost, filozofiju, nauku, roditeljstvo...) ali ga ego nije svestan taj potencijal ne može biti iskorišćen. Uzalud su sve poruke koje nam Sopstvo putem simbola šalje kroz snove, fantazije, asocijacije, i tsl. Ako ego odbija da ih vidi ili ne razume njihov jezik one ostaju „nevidljive“ za nas. Da bi se ostvarila celovitost psihe neophodno je da se naš ego otvori za poruke koje nam nesvesno/Sopstvo šalje, da ih razume i pronađe način da živi u skladu sa njima. Čovek koji to čini vremenom postaje potpunije ljudsko biće...

„Najzad, čitava unutrašnja psihička stvarnost svakog pojedinca okrenuta je prema tom arhetipskom simbolu Sopstva. To praktično znači da postojanje ljudskih bića nikada neće moći da bude objašnjeno na pravi način putem izolovanih nagona ili svrsishodnog mehanizma kao što je glad, moć, seks, preživljavanje, produžetak vrste, i slično. Odnosno, glavna svrha čoveka nije da jede, pije, itd., već da bude čovečan.“ M.-L. Von Franz.

Kako se povezati sa svojim sopstvom i razumeti poruku koju nam šalje?

Jedno originalno rešenje koje je dr Jung osmislio kao direktan odgovor na ovo pitanje jeste tzv. „aktivna imaginacija“. „Ona se sastoji u svesnom usresređivanju osobe na neku konkretnu , snažnu, ali nedovoljno jasnu mentalnu sliku koja dolazi iz nekog njenog sna, vizije ili fantazije, a onda se pažljivo prati šta se sa tom unutrašnjom slikom zbiva, kako se bogati detaljima, kako se menja i kako naša imaginacija, polazeći od nje, nizom povezanih, spontano nastalih predstava i simbola, stvara jednu celovitu priču.... “ (Ž. Trebješanin). Dobijena građa (slike, simboli) se potom analizira sa ciljem da se otkrije njihovo značenje i smisao.

No, šta činiti u situaciji kada osoba ne uspeva da kroz ovaj proces prođe samostalno i ne zna da protumači značenje simbola koji se na tom putu javljaju? Ovo je trenutak kada dolazimo do direktne veze sa ekspresivnom art terapijom (EAT). Individualna seansa traje sat vremena tokom kojih se za rad na stvaranju umetničkog rada može izdvojiti od 20 do 40 minuta. Klijent se može izraziti u formi crteža, slike, pokreta, pesme ili pak pisane reči. Dok stvara rad on/ona ulazi u sferu igre, u kojoj se stvara snažan fokus na stvaralački proces što dovodi do toga da kontrola svesvog uma opada, a nesvesno dobija prostor da se izrazi. Dakle, umetnički rad koji klijent napravi tokom seanse sadrži u sebi direktne poruke koje mu je njegovo Sopstvo upućuje na datu temu. (Pod „temom“ se misli na problem koji je klijent izneo na početku seanse sa željom da na njemu poradi). U EAT ove poruke otkrivamo koristeći se tehnikama geštalt terapije.

Do značajnog uvida i olakšanja svakako može doći i kada osoba samostalno uđe u stvaralački proces, van konteksta psihoterapije. Razliku čini to što prisustvo terapeuta pruža mogućnost da se dobijeni uvid proradi na dubljem emocionalnom nivou te da se sva novostečena iskustva (emocionalna, mentalna, telesna) svesno integrišu u aktuelni životni kontekst klijenta.